Decembar, deo III
lucialuna | 05 Februar, 2012 00:58
Nije zaboravila.
Za mene, najbolji poklon za svaki rođendan jeste čestitka drage osobe. Nikakva svečana. Ma, ispisana običnom olovkom na papirčetu iscepanom iz novina...
Neka uvrnuta tradicija nam nalaže da jedni drugima poklanjamo razne tričarije i skupocenosti na dan u kom smo se rodili, ali često mi pada na pamet da ljudi to u velikom broju slučajeva čine, u nedostatku boljeg motiva, iz navike. A gde su one iskrene želje, trud i pažnja? Koliko puta se samo desi da ljudi jednostavno ulete u radnju, i za pet minuta odaberu neku stvar za koju misle da će vam se dopasti? Ili jednostavno uzmu nešto, čisto „da ne dođu praznih ruku“. Pa bolje praznih ruku nego praznog srca...
Eh, Anđela... Mudrica je tačno proračunala koliko će paketu biti potrebno da iz ledene Rusije stigne do mene. Moram priznati da sam se razočarao kada sam video da na papiriću nema onoga čemu sam se najviše nadao: jedno maleno, slatko „Dolazim...“. No, tu je bila kap parfema koji sam tako voleo, ta čudesna mešavina svetlosti i čednosti, umirila me je na tren. Njen miris već je počeo da bledi sa mog jastuka, i bila mi je potrebna nova doza koja će me držati do sledećeg susreta sa njom. A ona je to znala...
Nisam želeo da pocepam pak papir. Pažljivo sam ga odmotao i sklonio u stranu. U kutiji je bio starinski drveni kovčežić. Fascinirale su me šare kojima je bio ukrašen: na prednjoj strani nalazio se reljef koji je prikazivao razgranato drvo na proplanku obasjanom mesečinom, a ivice su bile optočene spiralnim šarama. Imao je i mali katanac, za koji je ključić bio privezan crvenim koncem. Za trenutak sam samo sedeo sa kovčegom na krilima i smešio se, a kada sam ga podigao kako bih mu našao zgodno mesto u stanu, začuo sam tupo zveckanje i odmah sam znao da tu nešto ima. Iznenadio sam sam sebe brzinom kojom sam uspeo da zgrabim maleni ključ i otključam kovčeg, koji je u sebi skrivao blago. U njemu su bile fotografije. Na prvoj bili smo ona i ja, na drugoj ona i ja, na trećoj ona i ja... Ređale su se scene i uspomene, jedna za drugom, od dana kada sam je upoznao pre gotovo tri godine, pa sve do one fotografije koju sam video prošlu noć, samo iz totalno druge perspektive. I beše mi žao starca. Ali nije bilo na meni da mu kažem gde je Anđela. Ona i ja dugo smo pričali na tu temu, i najbolje je da ovako ostane. Kažu da laž nekada boli manje od istine. Pa neka i bude tako.
Vratio sam fotografije u kovčeg, a njega smestio na policu u spavaćoj sobi. Tražio sam način da ubijem vreme do večeras, kada će doći nekoliko komšija iz zgrade i moja dva najbolja prijatelja – Raša i Aleksandar. Među zvanicama našla se i baka Zorka sa kraja hodnika, koja mi je obećala da će napraviti tortu. Baka Zorka živela je već godinama sama, svi njeni su odavno već umrli, i često sam je posećivao. Bila je usamljena i često je volela da priča sa mnom, ali isto tako retko je uspevala da nađe prave reči i teme, pa mi je uglavnom ponavljala uvek iste priče o svom ljubimcu Dakiju, petogodišnjem psu koji je na neki način bio zaštitnik ove zgrade. Baka Zorki sam oduvek bio kao sin, i često me je tako oslovljavala. Rešio sam da odem i pomognem joj oko torte, ali kada sam zakucao na njena vrata, komšinica sa trećeg sprata koja je baš u tom trenutku prolazila kroz hodnik, rekla mi je da je baka Zorka otišla do prodavnice i do pošte da podigne penziju. Obično sam joj ja pomagao oko toga, ali izgleda da je ovo bio njen način da izrazi „posebnost“ ovog dana. Nasmešio sam se i vratio u stan.
Već je prošlo pola šest kada su gosti zakucali na vrata. Prvi su došli Aleksandar i Raša, koji su me tako izvukli za uši da ih nisam osetio narednih sat vremena. Baka Zorka došla je nekih pet minuta posle njih, srdačno se izvinjavajući što kasni. Uz osmeh sam je otpratio do najudobnijeg mesta kraj kamina i zahvalio joj se na torti, koju je ukrasila brojem 23. Kasnije su nam se pridružili i Neša i Lana Cvetković, mladi bračni par sa poslednjeg sprata. Lana je, kao i svaka trudnica, ubrzo osetila umor, pa su oni otišli već u sedam sati. Uz tihu muziku i glasan smeh, jeli smo tortu i pili domaći sok od zove, koji mi je doneo Raša. Aleksandar je, kao i svake godine, morao da napravi neku šalu, pa mi je ovaj put poklonio dve različite čarape i daljinski za TV koji nisam imao.
Vreme je brzo proletelo, i gosti su otišli. Rasklonio sam tanjiriće i čaše sa stola, i rešio da se ponovo posvetim čitanju knjige, ali ovoga puta mi se nije prispavalo. U kamin sam ubacivao cepanicu po cepanicu, i činilo mi se da čitam knjigu satima, a kada sam pogledao na sat jedva da je prošlo pola jedanaest kada mi se učinilo da neko lupa na vrata. Još jedno tiho *kuc-kuc*. Ne, nije mi se učinilo. Pitao sam se ko bi mogao biti u ovo doba?
Ah, pa nju sam poznao po svemu... Po načinu na koji diše iza vrata, po načinu na koji ćuti i smeši se, i po tom tihom, jedva čujnom kuckanju, nežnijem od otkucaja srca... I da, bio sam u pravu, bila je to Anđela...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink
Decembar, deo II
lucialuna | 04 Februar, 2012 01:35
Na trenutak sam samo stajao tu nepomično, iznenađen jačinom kojom me je starac držao oko zgloba. Osetio sam venu koja je pulsirala pod ledenim stiskom. Zbunjeno sam ga pogledao I zaustio da nešto kažem, ali starac me je preduhitrio upitavši: “Odakle vam to?” Zvučao je pribrano, ali izraz na njegovom licu odavao je pregršt emocija koje su u njemu buktale. „Osvojio sam je u jednoj opkladi.“
Malo snega sručilo mi se na rukav, i podigavši pogled primetio sam da je za to kriva malena senica koja je sletela na kabl iznad mene. Vetar je iznenada počeo da duva, noseći veliki kovitlac snega pravo u moje lice. I starcu je vetar zasmetao, zadrhtao je celim telom, pa sam ga pozvao da se ugreje u mom stanu, uz toplu supu ili čaj. „Neka sinko, moram ići, neko ipak mora čuvat’ kuću. Šta ako se Anđela vratila?“ Bila je slaba vidljivost, a trotoar je bio klizav, pa sam se ponudio da ga otpratim do kuće. Starac je sve vreme ćutao, kad-kad bi bacio pogled na levi rukav mog kaputa, kao da ga muči ta čudesta tričarija koju sam nosio. Nisam uspeo da nađem način da ga umirim, znao sam da je za njega to bio jedini trag do izgubljene ćerke, ali zar se nijednom nije zapitao koliko sličnih narukvica ima?
Bio sam ubeđen da će me zamoliti da mu je poklonim, ali starac je samo teško koračao uzdišući, dok najzad nismo stigli do trošne zgrade u jednoj od sporednih uličica. Ispred ulaznih vrata nalazio se stočić i dve klupice prekriveni snegom, i tek ponegde išarani sićušnim tragovima ptičijih nožica. Prenuo sam se kada je starac pročistio grlo i hrapavim glasom progovorio: „Zovem se Toma... Eto, nisam se ni predstavio. Zbogom mladiću, i hvala vam na pomoći... Ako ikada saznate nešto o Anđeli, dođite, obavestite me... Preklinjem vas. Doviđenja i Bog vas blagoslovio...“ „Ja sam Luka, drago mi je da smo se upoznali. Doviđenja“, promrmljao sam, i krenuo kući. U zglobove mi se već uvukla hladnoća, i ubrzao sam korak kako bih se što pre utoplio. Razmišljao sam o čitavoj priči koja me je zatekla noćas. Da li je moguće da je ovako nešto slučajnost? Nisam verovao u slučajnosti.
Već je prošla ponoć kada sam najzad ušao u stan, iznenadio me je hladan vazduh koji me je zapuhnuo kada sam zakoračio u dnevnu sobu. Zavese su se lelujale – prozor je bio otvoren. Ne mogu da verujem da sam ponovo zaboravio da ga zatvorim... Bacio sam pogled na ulicu, stotine automobila pokriveni snegom bili su raštrkani po uličicama, pitao sam se koliko li će psovki biti izgovoreno na račun snežnog pokrivača kada za nekoliko sati njihovi vlasnici krenu na posao. Zatvorio sam prozor i, rešivši da naložim kamin kako bih se ugrejao, zaputio se u podrum po drva. Izabrao sam nekoliko cepanica srednje veličine i uputio se nazad ka hodniku, kada sam začuo tiho škriputanje ulaznih vrata uz tup tresak. Okrenuo sam se da uzmem nešto starih novina za potpalu sa gomile pored vrata i usput ugasio svetlo. U ormaru u dnevnoj sobi pronašao sam šibice, plamenovi konačno liznuše cepanice i dnevna soba se okupa u svetlosti. Udobno sam se smestio u fotelju i otvorio knjigu na stranici obeleženoj satenskom trakicom. Pokušao sam da se koncentrišem na ono što čitam, ali plamen koji se orio po kaminu mi nije davao mira. Već se formirao žar, i gledajući kako svetluca poželeo sam da mogu da ga uzmem u ruke. Grančice su se izvijale obuhvaćene plamenom dok su iz jarko crvene prelazile u vatreno crnu boju, cvrčeći i puckajući naizmenično. Pri svakom tom *kvrc* na unutrašnjim zidu kamina pojavile bi se iskrice koje su u nekoliko trenutaka prikazivale malenu svetlucavu armiju koja se razbežava u koncentričnim krugovima a zatim potpuno iščezava. Dugo sam posmatrao cepanicu koja je odbacivala delove sebe, ostavljajući ih da se gase. Maleno parčence je uz glasno *krc* odletelo u stranu, i počelo da se gasi, daleko od cepanice koja je živahno gorela. Opet zasija na trenutak, kao da gori, ali ne, nema više snage, nema šta da pruži za plamen i tiho se umiri, tinjajući još par trenutaka tako, dok se najzad ne pretvori u pepeo. Zadremao sam tu u fotelji, i satima sanjao najčudnije snove.
Probudilo me je zvono na vratima, bio je to poštar. Tutnuo mi je hrpu koverti u ruke, i pružio hemijsku da bih potpisao izveštaj o isporuci paketa. Paketa?! Kakvog paketa? Tek tada sam primetio nezgrapnu kutiju kraj njegovih nogu. Bila je umotana u najobičniji pak papir, i obmotana kanapom, koji je na vrhu bio nespretno uvezan u mašnu. Nažvrljao sam svoj potpis, preuzeo paket i vratio se u dnevnu sobu. Na paketu je bilo nalepljeno pisamce, pitao sam se kako ga ranije nisam primetio. Drhtavim rukama sam ga otvorio. Poznatim rukopisom bilo je ispisano:
„Srećan rođendan. A.“
(Nastavak u sledećem broju...)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
Decembar
lucialuna | 04 Februar, 2012 01:13
Decembar. Još jedno dosadno veče uz TV. Pokušao sam da ubedim nekoliko prijatelja da mi se pridruže u šetnji, ali svako od njih valjano se potrudio da osujeti moje planove. Odustao sam, krenuo sam sam. Jedva da je bilo 20 časova, napolju je bio mrkli mrak i gotovo -10. Silazeći niz stepenice, primetio sam par ispuštenih poštanskih markica. Sagnuo sam se da ih pokupim, i tutnuo ih u džep.
Zakoračio sam u noć, presekao me je ledeni vazduh, no to me nije pokolebalo. Svuda oko mene vijorile su se snežne pahulje nošene vetrom. Pritegao sam šal, navukao kapu i zaputio se niz ulicu. Nigde nikog. Po napadalom snegu nije bilo tragova. A ko bi i šetao po ovoj hladnoći... Hladnoća mi se urezala na lice. Svaki izdah vinuo bi se kroz pahulje kao dim... No meni vetar i hladnoća nisu smetali. Nastavio sam niz ulicu ujednačenim koracima. Ulične svetiljke pružale su mi uvid u najrazličitije oblike pahulja. Osetio sam nagli nalet vetra i snega, pa sam rešio da skrenem u jednu od sporednih uličica. Slabije osvetljena, ali ipak dovoljno da mi omogući da vidim čak i obrise parka koji se nalazio na njenom kraju, iznenadila me je prikazavši mi još jednog svog usamljenog šetača. Nastavio sam svoju putanju rešivši da u parku napravim krug i zatim krenem kući. Silueta sa kraja ulice mi se sve više približavala. Ugledao sam promrzlog starca koji se jedva kretao po snegu. Brkovi i brada, iako sedi, cakleli su se od snega. Zastao je, neodlučan da li da mi se obrati ili ne. Pomislio sam da se izgubio. Učinilo mi se kao da je satima birao reči... Kada mi se obratio, glas mu je bio promukao i tih, gotovo jedva čujan. Trudio se da nadglasa vetar. „Jeste li je videli?“, upitao je izvadivši požutelu fotografiju iz pohabanog kaputa. Bio sam zatečen. Na fotografiji je bila nasmejana devojka duge kose i izuzetno lepih očiju. „Da li ste videli moju kćer? Nestala je...danima je tražim.“ Rekao sam da je nisam video, ali da ću mu pomoći da je pronađe. Na licu mu se video umor i tuga. Njegove krupne oči caklile su se od suza. Kapci su mu bili poluspušteni, bore na licu ocrtavale su setu, a ruke su mu se tresle. Bio je očajan i iscrpljen. Bez pitanja, poveo sam ga kući da pojede nešto i da ga umirim koliko mogu. Put do kuće činio mi se veoma dug. Držao sam korak sa starcem i pružao mu oslonac pri hodu. Sumornim glasom punim sete ispričao mi je svoju priču...
„Rođen sam u okolnom selu. Otac i majka behu siroti ljudi, od svojih usta odvajaše da bi mene podigli. Otac me je učio zemljoradnji i seljačkim poslovima, govoreći da se „jedino od zemlje može živit’...“ Jednom prilikom otišao sam u grad radi nekog očevog posla. Sav u poderanoj odeći lutao sam ulicama kojima i sad lutam... A dole, baš na ćošku, spazio sam muzikante. U momentu me opila čar zvuka violine. Ubrzo sam se sa tim sviračima sprijateljio, i sve češće dolazio u grad. Čak sam počeo da učim svirati taj čudesni instrument, od čoveka koji me je prvi omađijao svojim umećem. Otac se bunio jer sam sve više zanemarivao poslove na selu. Bio sam uporan u ostvarenju svoje želje, hteo sam samo da sviram tu na ćošku... Ali cena je bila visoka. No, nisam se strašio da je platim. Otac me je proterao iz sela. Počeo sam živeti kod prijatelja violiniste, koji me je dotad naučio da sviram sasvim dobro. Bio sam ponosan. I baš tu na ćošku, sretoh Nju... Uzeli smo se ubrzo potom, a kum nam je bio stari violinist. Dobili smo kćer, u leto četres’ pete... Ali sreća me nije dugo pratila. Kum je umro, najednom, i nikada neću prežaliti... Iako nam je ostavio kuću, nešto opet nije valjalo... Trudio sam se da obezbedim sve svojoj porodici, ali stan je bio oronuo i trošan, našao sam se u teškoj nevolji kada je i krov počeo da prokišnjava... Ubrzo me i žena napusti, i tu mome srcu zada težak udarac... No, nisam se odao alkoholu kao mnogi drugi. Čuvao sam mog anđela... Zvala se Anđela, i bila je srećna... Pomagala mi je da zaradimo novac za hranu, prodavala je šibice, ikone i poštanske markice... Poslednji put je videh pre gotovo nedelju dana... Tada je krenula da proda nešto sitnica kako bi me uveselila za Božić i pripremila toplu večeru... Nikada se nije vratila.“
Zastao sam kod svetiljke kada me je starac zgrabio za ruku. Umalo se nije okliznuo. Pridržao sam ga da ne padne. Pod svetiljkom blesnula je crvena svetlost oko mog zgloba, hiljade staklića razbilo se u svetlosnu paramparčad, i stopilo u starčevom oku... Primetio je narukvicu koja je izmilela ispod kaputa i drhtavim glasom prozborio: „Ta... Ta.... Ta narukvica... To je njeno.“
(Nastavak u sledećem broju...)
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
Čestitamo
lucialuna | 31 Januar, 2012 20:47Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink