Decembar, deo III
lucialuna | 05 Februar, 2012 00:58Nije zaboravila.
Za mene, najbolji poklon za svaki rođendan jeste čestitka drage osobe. Nikakva svečana. Ma, ispisana običnom olovkom na papirčetu iscepanom iz novina...
Neka uvrnuta tradicija nam nalaže da jedni drugima poklanjamo razne tričarije i skupocenosti na dan u kom smo se rodili, ali često mi pada na pamet da ljudi to u velikom broju slučajeva čine, u nedostatku boljeg motiva, iz navike. A gde su one iskrene želje, trud i pažnja? Koliko puta se samo desi da ljudi jednostavno ulete u radnju, i za pet minuta odaberu neku stvar za koju misle da će vam se dopasti? Ili jednostavno uzmu nešto, čisto „da ne dođu praznih ruku“. Pa bolje praznih ruku nego praznog srca...
Eh, Anđela... Mudrica je tačno proračunala koliko će paketu biti potrebno da iz ledene Rusije stigne do mene. Moram priznati da sam se razočarao kada sam video da na papiriću nema onoga čemu sam se najviše nadao: jedno maleno, slatko „Dolazim...“. No, tu je bila kap parfema koji sam tako voleo, ta čudesna mešavina svetlosti i čednosti, umirila me je na tren. Njen miris već je počeo da bledi sa mog jastuka, i bila mi je potrebna nova doza koja će me držati do sledećeg susreta sa njom. A ona je to znala...
Nisam želeo da pocepam pak papir. Pažljivo sam ga odmotao i sklonio u stranu. U kutiji je bio starinski drveni kovčežić. Fascinirale su me šare kojima je bio ukrašen: na prednjoj strani nalazio se reljef koji je prikazivao razgranato drvo na proplanku obasjanom mesečinom, a ivice su bile optočene spiralnim šarama. Imao je i mali katanac, za koji je ključić bio privezan crvenim koncem. Za trenutak sam samo sedeo sa kovčegom na krilima i smešio se, a kada sam ga podigao kako bih mu našao zgodno mesto u stanu, začuo sam tupo zveckanje i odmah sam znao da tu nešto ima. Iznenadio sam sam sebe brzinom kojom sam uspeo da zgrabim maleni ključ i otključam kovčeg, koji je u sebi skrivao blago. U njemu su bile fotografije. Na prvoj bili smo ona i ja, na drugoj ona i ja, na trećoj ona i ja... Ređale su se scene i uspomene, jedna za drugom, od dana kada sam je upoznao pre gotovo tri godine, pa sve do one fotografije koju sam video prošlu noć, samo iz totalno druge perspektive. I beše mi žao starca. Ali nije bilo na meni da mu kažem gde je Anđela. Ona i ja dugo smo pričali na tu temu, i najbolje je da ovako ostane. Kažu da laž nekada boli manje od istine. Pa neka i bude tako.
Vratio sam fotografije u kovčeg, a njega smestio na policu u spavaćoj sobi. Tražio sam način da ubijem vreme do večeras, kada će doći nekoliko komšija iz zgrade i moja dva najbolja prijatelja – Raša i Aleksandar. Među zvanicama našla se i baka Zorka sa kraja hodnika, koja mi je obećala da će napraviti tortu. Baka Zorka živela je već godinama sama, svi njeni su odavno već umrli, i često sam je posećivao. Bila je usamljena i često je volela da priča sa mnom, ali isto tako retko je uspevala da nađe prave reči i teme, pa mi je uglavnom ponavljala uvek iste priče o svom ljubimcu Dakiju, petogodišnjem psu koji je na neki način bio zaštitnik ove zgrade. Baka Zorki sam oduvek bio kao sin, i često me je tako oslovljavala. Rešio sam da odem i pomognem joj oko torte, ali kada sam zakucao na njena vrata, komšinica sa trećeg sprata koja je baš u tom trenutku prolazila kroz hodnik, rekla mi je da je baka Zorka otišla do prodavnice i do pošte da podigne penziju. Obično sam joj ja pomagao oko toga, ali izgleda da je ovo bio njen način da izrazi „posebnost“ ovog dana. Nasmešio sam se i vratio u stan.
Već je prošlo pola šest kada su gosti zakucali na vrata. Prvi su došli Aleksandar i Raša, koji su me tako izvukli za uši da ih nisam osetio narednih sat vremena. Baka Zorka došla je nekih pet minuta posle njih, srdačno se izvinjavajući što kasni. Uz osmeh sam je otpratio do najudobnijeg mesta kraj kamina i zahvalio joj se na torti, koju je ukrasila brojem 23. Kasnije su nam se pridružili i Neša i Lana Cvetković, mladi bračni par sa poslednjeg sprata. Lana je, kao i svaka trudnica, ubrzo osetila umor, pa su oni otišli već u sedam sati. Uz tihu muziku i glasan smeh, jeli smo tortu i pili domaći sok od zove, koji mi je doneo Raša. Aleksandar je, kao i svake godine, morao da napravi neku šalu, pa mi je ovaj put poklonio dve različite čarape i daljinski za TV koji nisam imao.
Vreme je brzo proletelo, i gosti su otišli. Rasklonio sam tanjiriće i čaše sa stola, i rešio da se ponovo posvetim čitanju knjige, ali ovoga puta mi se nije prispavalo. U kamin sam ubacivao cepanicu po cepanicu, i činilo mi se da čitam knjigu satima, a kada sam pogledao na sat jedva da je prošlo pola jedanaest kada mi se učinilo da neko lupa na vrata. Još jedno tiho *kuc-kuc*. Ne, nije mi se učinilo. Pitao sam se ko bi mogao biti u ovo doba?
Ah, pa nju sam poznao po svemu... Po načinu na koji diše iza vrata, po načinu na koji ćuti i smeši se, i po tom tihom, jedva čujnom kuckanju, nežnijem od otkucaja srca... I da, bio sam u pravu, bila je to Anđela...
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (6).
Trekbekovi:(0).
Permalink
Previous post»
1. sanjarenja56 | 02/05,2012 at 09:18
Da li su ovo delovi romana? Jako lepo pišeš.
2. lucialuna | 02/05,2012 at 12:07
Pa ne bih ih baš nazvala delovima romana, ali ko zna - možda ih u budućnosti stvarno spakujem u roman :) Hvala na komentarima...
3. nena58 | 02/05,2012 at 13:38
Veoma lepo!
Retki su oni koji umeju da poklanjaju od srca, ali i oni koji poklon umeju da prime i cene.
Želim ti da napišeš dobar roman i da ga jednog dana čitam.
4. lucialuna | 02/05,2012 at 14:15
Upravo tako.
Hvala najlepše!
5. Lecodu | 02/09,2012 at 13:49
Poklon jeste i mora biti bitan,naravno pod uslovom da reprezentuje iskrena osecanja...naravno,pre svega predstavlja paznju prema nekoj osobi.......Odlichno opisujesh stvari,izvanredna pricha...
6. lucialuna | 02/09,2012 at 23:32
Mislim da je svaki poklon odraz koliko zapravo poznajemo neku osobu... Hvala :)