Decembar, deo II
lucialuna | 04 Februar, 2012 01:35Na trenutak sam samo stajao tu nepomično, iznenađen jačinom kojom me je starac držao oko zgloba. Osetio sam venu koja je pulsirala pod ledenim stiskom. Zbunjeno sam ga pogledao I zaustio da nešto kažem, ali starac me je preduhitrio upitavši: “Odakle vam to?” Zvučao je pribrano, ali izraz na njegovom licu odavao je pregršt emocija koje su u njemu buktale. „Osvojio sam je u jednoj opkladi.“
Malo snega sručilo mi se na rukav, i podigavši pogled primetio sam da je za to kriva malena senica koja je sletela na kabl iznad mene. Vetar je iznenada počeo da duva, noseći veliki kovitlac snega pravo u moje lice. I starcu je vetar zasmetao, zadrhtao je celim telom, pa sam ga pozvao da se ugreje u mom stanu, uz toplu supu ili čaj. „Neka sinko, moram ići, neko ipak mora čuvat’ kuću. Šta ako se Anđela vratila?“ Bila je slaba vidljivost, a trotoar je bio klizav, pa sam se ponudio da ga otpratim do kuće. Starac je sve vreme ćutao, kad-kad bi bacio pogled na levi rukav mog kaputa, kao da ga muči ta čudesta tričarija koju sam nosio. Nisam uspeo da nađem način da ga umirim, znao sam da je za njega to bio jedini trag do izgubljene ćerke, ali zar se nijednom nije zapitao koliko sličnih narukvica ima?
Bio sam ubeđen da će me zamoliti da mu je poklonim, ali starac je samo teško koračao uzdišući, dok najzad nismo stigli do trošne zgrade u jednoj od sporednih uličica. Ispred ulaznih vrata nalazio se stočić i dve klupice prekriveni snegom, i tek ponegde išarani sićušnim tragovima ptičijih nožica. Prenuo sam se kada je starac pročistio grlo i hrapavim glasom progovorio: „Zovem se Toma... Eto, nisam se ni predstavio. Zbogom mladiću, i hvala vam na pomoći... Ako ikada saznate nešto o Anđeli, dođite, obavestite me... Preklinjem vas. Doviđenja i Bog vas blagoslovio...“ „Ja sam Luka, drago mi je da smo se upoznali. Doviđenja“, promrmljao sam, i krenuo kući. U zglobove mi se već uvukla hladnoća, i ubrzao sam korak kako bih se što pre utoplio. Razmišljao sam o čitavoj priči koja me je zatekla noćas. Da li je moguće da je ovako nešto slučajnost? Nisam verovao u slučajnosti.
Već je prošla ponoć kada sam najzad ušao u stan, iznenadio me je hladan vazduh koji me je zapuhnuo kada sam zakoračio u dnevnu sobu. Zavese su se lelujale – prozor je bio otvoren. Ne mogu da verujem da sam ponovo zaboravio da ga zatvorim... Bacio sam pogled na ulicu, stotine automobila pokriveni snegom bili su raštrkani po uličicama, pitao sam se koliko li će psovki biti izgovoreno na račun snežnog pokrivača kada za nekoliko sati njihovi vlasnici krenu na posao. Zatvorio sam prozor i, rešivši da naložim kamin kako bih se ugrejao, zaputio se u podrum po drva. Izabrao sam nekoliko cepanica srednje veličine i uputio se nazad ka hodniku, kada sam začuo tiho škriputanje ulaznih vrata uz tup tresak. Okrenuo sam se da uzmem nešto starih novina za potpalu sa gomile pored vrata i usput ugasio svetlo. U ormaru u dnevnoj sobi pronašao sam šibice, plamenovi konačno liznuše cepanice i dnevna soba se okupa u svetlosti. Udobno sam se smestio u fotelju i otvorio knjigu na stranici obeleženoj satenskom trakicom. Pokušao sam da se koncentrišem na ono što čitam, ali plamen koji se orio po kaminu mi nije davao mira. Već se formirao žar, i gledajući kako svetluca poželeo sam da mogu da ga uzmem u ruke. Grančice su se izvijale obuhvaćene plamenom dok su iz jarko crvene prelazile u vatreno crnu boju, cvrčeći i puckajući naizmenično. Pri svakom tom *kvrc* na unutrašnjim zidu kamina pojavile bi se iskrice koje su u nekoliko trenutaka prikazivale malenu svetlucavu armiju koja se razbežava u koncentričnim krugovima a zatim potpuno iščezava. Dugo sam posmatrao cepanicu koja je odbacivala delove sebe, ostavljajući ih da se gase. Maleno parčence je uz glasno *krc* odletelo u stranu, i počelo da se gasi, daleko od cepanice koja je živahno gorela. Opet zasija na trenutak, kao da gori, ali ne, nema više snage, nema šta da pruži za plamen i tiho se umiri, tinjajući još par trenutaka tako, dok se najzad ne pretvori u pepeo. Zadremao sam tu u fotelji, i satima sanjao najčudnije snove.
Probudilo me je zvono na vratima, bio je to poštar. Tutnuo mi je hrpu koverti u ruke, i pružio hemijsku da bih potpisao izveštaj o isporuci paketa. Paketa?! Kakvog paketa? Tek tada sam primetio nezgrapnu kutiju kraj njegovih nogu. Bila je umotana u najobičniji pak papir, i obmotana kanapom, koji je na vrhu bio nespretno uvezan u mašnu. Nažvrljao sam svoj potpis, preuzeo paket i vratio se u dnevnu sobu. Na paketu je bilo nalepljeno pisamce, pitao sam se kako ga ranije nisam primetio. Drhtavim rukama sam ga otvorio. Poznatim rukopisom bilo je ispisano:
„Srećan rođendan. A.“
(Nastavak u sledećem broju...)
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (1).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. sanjarenja56 | 02/04,2012 at 08:43
Interesantno vodiš priču. Čekam nastavak.