Decembar
lucialuna | 04 Februar, 2012 01:13Decembar. Još jedno dosadno veče uz TV. Pokušao sam da ubedim nekoliko prijatelja da mi se pridruže u šetnji, ali svako od njih valjano se potrudio da osujeti moje planove. Odustao sam, krenuo sam sam. Jedva da je bilo 20 časova, napolju je bio mrkli mrak i gotovo -10. Silazeći niz stepenice, primetio sam par ispuštenih poštanskih markica. Sagnuo sam se da ih pokupim, i tutnuo ih u džep.
Zakoračio sam u noć, presekao me je ledeni vazduh, no to me nije pokolebalo. Svuda oko mene vijorile su se snežne pahulje nošene vetrom. Pritegao sam šal, navukao kapu i zaputio se niz ulicu. Nigde nikog. Po napadalom snegu nije bilo tragova. A ko bi i šetao po ovoj hladnoći... Hladnoća mi se urezala na lice. Svaki izdah vinuo bi se kroz pahulje kao dim... No meni vetar i hladnoća nisu smetali. Nastavio sam niz ulicu ujednačenim koracima. Ulične svetiljke pružale su mi uvid u najrazličitije oblike pahulja. Osetio sam nagli nalet vetra i snega, pa sam rešio da skrenem u jednu od sporednih uličica. Slabije osvetljena, ali ipak dovoljno da mi omogući da vidim čak i obrise parka koji se nalazio na njenom kraju, iznenadila me je prikazavši mi još jednog svog usamljenog šetača. Nastavio sam svoju putanju rešivši da u parku napravim krug i zatim krenem kući. Silueta sa kraja ulice mi se sve više približavala. Ugledao sam promrzlog starca koji se jedva kretao po snegu. Brkovi i brada, iako sedi, cakleli su se od snega. Zastao je, neodlučan da li da mi se obrati ili ne. Pomislio sam da se izgubio. Učinilo mi se kao da je satima birao reči... Kada mi se obratio, glas mu je bio promukao i tih, gotovo jedva čujan. Trudio se da nadglasa vetar. „Jeste li je videli?“, upitao je izvadivši požutelu fotografiju iz pohabanog kaputa. Bio sam zatečen. Na fotografiji je bila nasmejana devojka duge kose i izuzetno lepih očiju. „Da li ste videli moju kćer? Nestala je...danima je tražim.“ Rekao sam da je nisam video, ali da ću mu pomoći da je pronađe. Na licu mu se video umor i tuga. Njegove krupne oči caklile su se od suza. Kapci su mu bili poluspušteni, bore na licu ocrtavale su setu, a ruke su mu se tresle. Bio je očajan i iscrpljen. Bez pitanja, poveo sam ga kući da pojede nešto i da ga umirim koliko mogu. Put do kuće činio mi se veoma dug. Držao sam korak sa starcem i pružao mu oslonac pri hodu. Sumornim glasom punim sete ispričao mi je svoju priču...
„Rođen sam u okolnom selu. Otac i majka behu siroti ljudi, od svojih usta odvajaše da bi mene podigli. Otac me je učio zemljoradnji i seljačkim poslovima, govoreći da se „jedino od zemlje može živit’...“ Jednom prilikom otišao sam u grad radi nekog očevog posla. Sav u poderanoj odeći lutao sam ulicama kojima i sad lutam... A dole, baš na ćošku, spazio sam muzikante. U momentu me opila čar zvuka violine. Ubrzo sam se sa tim sviračima sprijateljio, i sve češće dolazio u grad. Čak sam počeo da učim svirati taj čudesni instrument, od čoveka koji me je prvi omađijao svojim umećem. Otac se bunio jer sam sve više zanemarivao poslove na selu. Bio sam uporan u ostvarenju svoje želje, hteo sam samo da sviram tu na ćošku... Ali cena je bila visoka. No, nisam se strašio da je platim. Otac me je proterao iz sela. Počeo sam živeti kod prijatelja violiniste, koji me je dotad naučio da sviram sasvim dobro. Bio sam ponosan. I baš tu na ćošku, sretoh Nju... Uzeli smo se ubrzo potom, a kum nam je bio stari violinist. Dobili smo kćer, u leto četres’ pete... Ali sreća me nije dugo pratila. Kum je umro, najednom, i nikada neću prežaliti... Iako nam je ostavio kuću, nešto opet nije valjalo... Trudio sam se da obezbedim sve svojoj porodici, ali stan je bio oronuo i trošan, našao sam se u teškoj nevolji kada je i krov počeo da prokišnjava... Ubrzo me i žena napusti, i tu mome srcu zada težak udarac... No, nisam se odao alkoholu kao mnogi drugi. Čuvao sam mog anđela... Zvala se Anđela, i bila je srećna... Pomagala mi je da zaradimo novac za hranu, prodavala je šibice, ikone i poštanske markice... Poslednji put je videh pre gotovo nedelju dana... Tada je krenula da proda nešto sitnica kako bi me uveselila za Božić i pripremila toplu večeru... Nikada se nije vratila.“
Zastao sam kod svetiljke kada me je starac zgrabio za ruku. Umalo se nije okliznuo. Pridržao sam ga da ne padne. Pod svetiljkom blesnula je crvena svetlost oko mog zgloba, hiljade staklića razbilo se u svetlosnu paramparčad, i stopilo u starčevom oku... Primetio je narukvicu koja je izmilela ispod kaputa i drhtavim glasom prozborio: „Ta... Ta.... Ta narukvica... To je njeno.“
(Nastavak u sledećem broju...)
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (1).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. sanjarenja56 | 02/04,2012 at 08:42
Odlično ispričana priča. Idemo dalje.